-Шта се догађа? - питам момка до себе.
Није ми одговорио. Није ме удостојио ни погледа. Лош знак: чова се помирио са судбином.
Иза прљавог прозорчета у зиду, са задовољством нас је меркао збрчкани старчић, црнац. Можда се сетио свог почетка. Али, то мора да је било пре него су почели да праве подморнице на нуклеарни погон.
Од њега смо добили опрему: шлем, рукавице, наочари, маску која је покривала нос и уста, чепове за уши. Морао сам све то да навучем на себе.
-Као да ћемо да играмо хокеј - кажем ономе до себе, док сам се облачио.
Опет није ништа одговорио. Био сам забринут. Оглас се недељама вукао по новинама, а само нас је двојица. Није слутило на добро. Као ни снуждени изглед момка поред мене. Мора да је знао нешто што ја нисам.
-Шта си зинуо? - добацио сам црнцу.
Непрестано се кезио иза прозорчета, као мајмун из кавеза. И он је знао нешто што ја нисам.
Седели смо на клупи и чекали. Најзад се појавио још један црња. Збиља велики црнац. Имао је бели шлем који је сијао као каква савршена ћела. Дао нам је знак да га следимо.
Увео нас је у задимљену халу. Челик је јечао, цвилио, тутњао у зубима огромних машина. Устукнуо сам. Дакле то је то: црна, тешка, базична металургија. Заслуживала је свако од тих имена.
Пратили смо црњу кроз тај пакао. Убрзо сам открио да ужива у шетњи. Прилика му се ретко указивала.
Најзад смо изашли из хале. Показао је руком негде иза мојих леђа.
-Имамо највећу дизалицу у Северној Америци!
Нисам се окренуо. Уместо тога сам питао:
-Шта сте пренели са њом? Ову фабрику?
Одмерио ме са чуђењем.
-Куполу човече, највећу...
-У Америци?
-НА СВЕТУ, ЧОВЕЧЕ!
-Мајку му! Колика је била та купола?
-Право питање, човече.
Био је поносан на ту куполу. Величина куполе прешла је на њега.
-То је било "78 године.
-Не изгледаш ми толико матор.
-Није било у моје време - признао је снужденим лицем. Жалио је због тога.
-Имамо фотосе о томе. Има и људи који се сећају.
-Шта је са осталима? - претрнуо сам - Зар су помрли?
То би личило на ђаволско место: од буке, ватре, отровних испарења, очајања...
-Коме треба толика купола? Светом Петру? - наставио сам. То је било јаче од мене.
Измакао се корак-два, презриво ме осмотривши.
-Одакле си ти пао човече?
Уперио сам палац на горе.
-Приземљио си тврдо, како видим.
Покушавао је да докучи са ким има посла. Али, његова слика света није допирала даље од фабричке ограде.
-Купола је била за нуклеарку! Јеси ли чуо за то?
-Како да не. Мора да је била највећа на свету.
-Коначно си схватио. Помислио сам да ћемо морати да те шутнемо, пре него што почнеш.
Не бих имао ништа против.
-Имала је шездесет и четири сегмента од челика дебелог пет инча - наставио је неумољиво црња.
-Велики посао?
-Него! Када су је износили, морали су да демонтирају кров од хале!
-И то је све на фотосима?
-Свакако.
-Мораћеш да ми покажеш.
-Радо човече.
За црног гузоњу постојала је само једна врлина: бити велики. Највећи! Махао је ручердама и корачао тамо-амо по хали, не би ли дочарао те страхотне величине.
Човек му је био мали. Речи су му биле недовољне. У његовој проклетој главуџи играле су огромне сразмере.
Гузица му се ознојила од напора да опише глупаву куполу. Зурио је у нас разгораченим очима. Покуњени и ја смо климали главом. Шта нам је друго преостајало?
Између хала је лежала набацана гвожђурија, налик на болесне израслине. Застрашујућа, охлађена лава из фабричког гротла.
Увео нас је у последњу халу. Кроз црвенкасту прашину назирала су се два реда масних машина. Ове машине су правиле непојмљиву буку. Губио сам тло под ногама. Дрхтавим рукама набио сам оне чепове за уши.
Желео сам само једну ствар: напоље одавде! Али, црнац нас није пуштао.
Лице му је озарено, а очи горе лудачким сјајем. Дириговао је музиком судњег дана. Незадрживим маршем који је газио све пред собом.
Човек је све то покренуо једног давног дана (шта је то било, ударац звона, звекет мачева?) и од тада, симфонија нараста сама од себе. То срање сада нико не може да заустави.
Било би потребно уништење и нов почетак, од пребирања по говнима. Нико то не жели, ни највећа љубав, ни најстрашнија мржња. Чак ни ја. Надао сам се, уз мало среће, да избегнем такав крај.
Није било сумње: имао сам посла с лудацима. Погледај тај занос, док му зној капље са врха носа. Изјурио сам напоље.
Зауставио сам се код чесме у свлачионици и гурнуо лице под млаз хладне воде.
-Ово није за јебене слабиће - чуо сам црњу иза себе.
Нисам одговорио. Извукао сам главу и оставио чесму да тече.
-За ово требају челична јаја.
Његов подругљив тон почињао је да ми иде на живце.
-Не брини за моја јаја. Волим их оваква каква су.
-Кад металац дохвати жену, то је као у јебеној хали. Громогласно, човече!
О чему овај говори? Не волим челична јаја, ни тешке ствари. Ваздух и ватра, светлост и небо су моји елементи. Али, проклети црнац је био супертешкаш.
Тражио је кавгу, али мени је требао посао. Онај снуждени је и даље био снужден. Паметан неки момак.
-За мном – нареди црња.
Следили смо га до металног хангара који је стајао усамљен сред сенки зарђале гвожђурије.
Хангар је био препун песка, као да је протутњала пешчана олуја. Све је било засуто песком, чак и сијалица на таваници.
-Ово је хангар за пескирање. Паолу треба помоћ за неко време – објаснио је црнац.
-Паоло! - продрао се.
Нико се није одазивао.
-Проклета будала!
-Ти! - упро је прстом у мене – Чекај овде. Наћи ћу тог сероњу.
Окренуо се и изашао са покуњеним. Остао сам сам на суморном парчету пустиње.
Одувао сам прашину и сео на метални сандук. Пушио сам другу цигарету, када се Паоло појавио. Заклео бих се да је изронио из песка. Био је то мали, снажан чилагер, без косе. Свуда по телу је био прекривен длакама, осим тамо где то очекујеш.
Прошао је крај мене као да сам зрнце јебеног песка. Ни мало поштовања.
-Паоло, ја сам твој нови помоћник.
Није ме ни погледао. Имао је крупне, телеће очи. Безазлене очи одударале су од мајмунског тела и набусите ћутљивости.
Паоло је опет нестао и устао сам да разгледам хангар. Био је металним вратима подељен на два дела. Иза тих врата нестајале су шине и сплет дебелих црева.
Отворио сам врата и песак је покуљао напоље. Проклети песак је био као жив.
Шкрипао је под мојим ногама и засипао без престанка, као у пешчаном сату. Колико то већ траје?
Пушио сам и чекао Паола. Заправо и нисам: чекао сам боље дане.
Паоло се појавио први. Звизнуо је пролазећи крај мене.
Отворио је метална врата и ушао. Пошао сам за њим.
Загњурио се у песак и отуд извукао некакав примитиван скафандер. Дао ми је знак да га навучем на себе и опет нестао.
Таква одела носе они који петљају са заразним болестима. Видео сам то у неком филму. Састојало се од два дела: једноделног костима и куполе за главу. У ту куполу увирало је танко црево.
Морао сам нешто да учиним. Да навучем смрдљиви скафандер или збришем из фабрике? Ово прво ми се учинило као боље решење. За сад...
Ушао сам у одело и сео да чекам. Проклето одело је било круто и жуљало ме. Тешко сам се кретао у њему.
Најзад се појавио Паоло и дограбио куполу.
-Паоло, шта се збива?
Погледао ме је глупавим погледом. У тим очима видео сам беспомоћност.
Нешто није у реду са чилагером. Фали му, не само коса, него и даска у глави. На оваквом месту то не би било необично.
-Паоло, шта ћемо сад?
Синуло ми је прекасно, док је закопчавао куполу са стакленим прорезом за очи: није луд, још горе, Паоло не разуме енглески!
Покушао сам да стргнем проклету направу са главе. Није ми успело, већ је била закачена на леђима.
Одгурнуо сам Паола.
-Мајку ти јебем, пуштај ме!
Пустио је ваздух кроз танко црево које је завршавало изнад чела. Чуо сам шиштање и осетио на лицу млаз ваздуха.
Тај ваздух ми је засуо очи песком. Био сам спетљан, заслепљен и попиздео.
Паоло је развукао уста у нешто налик на осмех. Тутнуо ми је у руке дебело црево и показао главом на металну грдосију у хангару.
Шта је то значило? Није било начина да сазнам. Паоло је изашао напоље и затворио метална врата за собом.
Остао сам сам у металној рупи, пуној песка, под чкиљавим светлом. А још јутрос сам лежао на кревету и премишљао да ли да уопште устанем и одем на ту адресу из новина.
Појма нисам имао шта треба да радим. Нико ми није објаснио. А Паоло још није научио енглески.
Оваквим цревом перу улице. Али, овде нема никакве улице, само јебени песак и глупи Паоло. Покушавао је годинама са енглеским, али није му се дало. Завршио је овде, као пустињак.
Зачуо сам потмуо тутањ и дебело црево је силовито поскочило у мојим рукама. Стегао сам га грчевито.
Црево је млатарало под притиском ваздуха као помахнитала змија. Упео сам свом снагом да се одржим. Али, ни ја нисам никакав Тарзан.
Изнурен, пустио сам га. Снажан млаз ваздуха је дигао проклети песак. Нашао сам се у пешчаној олуји и прст пред оком се није видео.
Човече, то је било право невреме! Песак ме је шибао као бичем. Црево је имало металну главу која је млатарала без контроле. Бацио сам се на земљу и одбауљао у угао. Чуо сам ударце који су пљуштали по зидовима хангара. Сваки тај ударац могао је да те разбије.
Најзад сам чуо како звук мотора јењава. Глупи Паоло је схватио да нешто није у реду и искључио је компресор.
Кроз завесу прашине угледао сам светлост од отшкринутих врата. Паоло је махао лампом испред себе и тражио ме.
Зграбио сам га и оборио у песак. Изронио је из песка смејући се. Нисам могао да верујем! Песак је волео Паола. Сливао му се из очију и ушију, као вода. Био је прави пустињски гуштер. Одустао сам.
У хангару нас нико није узнемиравао. Штитио нас је проклети песак.
Увлачио се у гузицу, уши, нос, длаке. Непрестано сам се чешао. Проклетог песка је било у мојој одећи, колима, кревету, свугде.
Одвратим поглед кад прођем поред туристичке агенције и видим слике пешчаних плажа. Рај на земљи, пише на плакату. Али, мене је све теже слагати.
Једног јутра је дошао црња тешкаш, издрао се на Паола који је покуњен зурио у под, а онда ме позвао да га следим. Добио сам ново задужење на одржавању.
Редовно су нам мењали те одвратне послове. Све један гори од другог. Међутим, било је некаквог ритма у свему томе. Таман ти се згади песак и очајан, кажеш себи, доста је, не могу више, а они ти дају нешто друго. Трудили су се да ти живот не досади. Био си им потребан. Нико није луд да ради овде, ако не мора. Паоло мора, ја сам морао. Не за дуго, само док се докопам накнаде за незапослене.
Решио сам се песка. Сада сам се увлачио у науљено подземље фабрике. Изаћи ћу тек пред вече.
Бауљао сам по блату од машинске масти, док су ме бале сјајних спиралних опиљака секле по рукама, цепале одело, забијале се у ђонове. Потонуо сам у црну крв и говна проклете машинерије. Црнци су са гађењем пљували доле у јаму.
-Бели човече, сад си црњи од мене - добацио ми је црња који је радио на преси, док сам у свлачионици покушавао да згулим са себе говњиво уље.
-Опраћу се кад-тад, а ти ћеш остати к'о моје говно.
-Појешће те рак пре тога!
-Јеби се!
-Ако те рак пропусти, неће СИДА, ви бели говнари волите гузицу.
Одустао сам. Црни скот ме је подругљиво посматрао.
Мој шеф је био матори Пољак који је све што је могао да уради одмах, остављао за сутра. Или још боље, заборављао на то, док га не притисну они одозго. Мували смо се по подруму, чекајући да прође живот.
Какво год да је време напољу, овде у подруму била је врућина и лепљива влага. Морао си да пазиш на зупчанике, каишеве, преноснике који су се неуморно окретали и гутали устајао ваздух. Тик изнад главе протезали су се километри електричне жице са сумњивом изолацијом. Та жица је отпадала и висила са плафона као пузавица.
Прогутан и напола сварен уљем и влагом у тами големог желуца фабрике, сањао сам снове који су били тако опипљиви, да их ускоро нисам разликовао од стварности.
Какве сам жене имао доле! То су биле најлепше жене које сам могао да замислим. Знао сам, такве жене никад више нећу имати и предавао сам им се у свакој прилици.
Крај радног времена би ме изненадио. Невољно сам излазио на светлост дана. У мене се увукао мрак, увукла се тутњава, црвена магла. Заборавио сам прошлост, будућност ме није занимала.
Доспео сам у Џефову екипу. Момци из Џефове екипе играли су најбољи фудбал у фабрици.
Радили су у централној хали. То је она којој су својевремено демонтирали кров због куполе. Њој је припадала и мамутска дизалица. Ишао сам да гледам фотосе о свему томе. Преживели се још увек живо сећају и са усхићењем причају о тим данима.
Џеф је сваког јутра долазио и откључавао командни ормарић са мноштвом шарених дугмића. Притиснуо би право дугме, оно црвене боје. То је био сав његов посао. Неки људи су се родили под срећном звездом. Џеф, на пример.
На средини хале, као споменик, уздизала се огромна челична сфера, висока шест метара. По средини сфере је био уварен цилиндар од око четири метара у пречнику. Величанствена, савршено глатка кугла од четири инча дебелог челика, налик на чудо које ће надмашити куполу.
Гледаш ту сјајну сферу и заврти ти се у глави. Јасно ти је да је ово нешто што ће надживети векове. Као пирамиде, Библија, људска глупост.
Људи у фабрици су били поносни на ову лопту. Ниси са њом могао да играш фудбал, али свима су била пуна уста лопте. Била је част радити на њој. Та част је запала мени, иако је нисам тражио.
Џеф је био Шкот са риђом брадом и длакавим грудима које је бријао да се не споје са брадом. Италијани су тврдили да је педер.
Донео ми је брусилицу и објаснио шта треба да радим. После Паола, Џеф је био пријатна промена. Био је благ момак. Сметало ми је што је превише пазио да се не упрља. После сам схватио да су у тешкој металургији све пословође такве, јер је то једини начин да остану у комаду.
Ниједан црња није радио у Џефовој екипи. То је била екипа специјалаца за најтеже послове. Ти црнци су имали добар начин. Пошаљу их у рупу, а они се пожале некаквом одбору за расизам:
-Увалио ми је тај посао, јер сам јебени црња!
Сад су у фабрици имали најбоље послове. Шепурили су се пред осталима. Њих је закон штитио, заједно са дивљим паткама, китовима и канадским шумама.
Ипак, Џефова екипа играла је добар фудбал. У тој екипи преовлађивали су Италијани и редовно преслишавали црнце, мексиканце и остале.
Дакле, Џеф би у зору притиснуо црвено дугме и кугла би зајечала и покренула се. Ускоро се уједначено окретала милиметарском брзином. Том брзином кугла се окрене око себе два пута за смену. Већ после пола сата проклети вар, широк као шака, који сам брусио, ми је побегао.
Немоћно сам стајао и посматрао како одмиче навише. Цела ствар је у довољном притиску на проклету справу и у нарочитим покретима лево-десно. Џеф ми је то лепо објаснио.
Брзо сам се уверио да то није ни близу истине. Тајна је у томе да си луд да радиш тај посао.
Да сам црнац знао бих шта да радим. Овако, дигао сам руке од посла и сео сам да пушим. Кугла се упорно окретала.
Навалио сам на вар када се појавио са друге стране. Проклети вар је одмицао на доле и тај положај је био још тежи. Борио сам се жестоко. Руке су ми дрхтале као пијанцу.
Убрзо ми је опет побегао. Сео сам и пушио. Џеф се појавио пре мог вара.
-Не иде човече, треба ми кондициони тренинг.
-Остаћемо без посла, Бобе.
-Јеби га, Џеф, нађи ми нешто друго!
-Немам никога Бобе, жао ми је.
Њега је бринуо његов шеф, црни главоња од стотину и тридесет кила.
Мене је бринуо проклети вар, широк као траг спортске гуме. Био сам сит свега.
Џеф је откључао ормарић и убрзао окретање до места где сам начео куглу.
-Ово је најмања брзина Бобе - рече.
-То ме неће спасити, Џеф.
Дограбио сам брусилицу и запео из петних жила. Зној се сливао у потоцима. Наликовало је на боксерски тренинг.
Надао сам се да ће метална бештија да цркне. Њој то није падало на памет.
Имао сам још два месеца да стекнем право на накнаду за незапослене. Морам да издржим, помислио сам. Од те накнаде могао си пристојно да живиш. Човеку је потребно да, с времена на време, сиђе са полуделе вртешке.
Требало ми је неколико дана за проклету лопту. Одахнуо сам.
Дошао је Џеф и рекао:
-Браво Бобе. Знао сам да ти то можеш.
-Шта сад Џефе? Надам се да сам заслужио награду?
-Идемо унутра Бобе.
Нисам знао на шта циља. Унутар кугле, на цилиндру, био је отвор од око пола метра у пречнику. Ту рупу сам видео и раније али, нисам ни сањао чему служи.
Отвор је водио у унутрашњост металног монструма, некуд између сфере и цилиндра.Огромна, савршена сфера, као каква ванземаљска летилица, о каквој унутрашњости ту може бити реч?
Управо кроз тај отвор увлачио се Џеф. Прво је гурнуо једну ногу, па главу и тело и најзад, другу ногу.
Отвор је мали и добро би било да је човек од гуме. Старомодан сам тип, од крви и меса, а то није предност за овај посао.
Увукао сам се за Џефом, као опчињен. Једино за шта си могао да се ухватиш, биле су металне, кружне мердевине, које су опасивале цилиндар изнутра.
Нисам ни чуо за кружне мердевине, а сада сам се држао баш за такве, у мрклом мраку. Нисам могао да одредим где је горе, а где доле. Простор је био без почетка и краја, закривљен, као и мердевине, око самог себе. Зидови су обли и савршено глатки.
Пео сам се. Или силазио? Гравитације није важила у блесавом простору. Ноге су ми се одлепљивале од пречки, а руке истезале некуд у таму.
Осећао сам како ми се тело издужује по туђој вољи. Ускоро нисам осећао ни руке ни ноге. Питао сам се где ми је гузица.
Расплињавао сам се и ништа нисам могао да учиним. Немоћно сам млатарао по празном простору.
Нисам могао да издржим глупаву неизвесност и пустио сам мердевине. Тело ми је полетело. Лебдео сам. Најзад сам се зауставио, заплетен у електричне каблове.
Никакав ударац нисам осетио. Мировао сам неко време, да се приберем. Био сам леђима залепљен за тврду подлогу, али удови су ми били на окупу.
Силе унутар сфере лишиле су ме тежине, бола, памети. Бринуле су о мени. Опколила ме је чудесна тишина. Чуо сам само сопствени дах.
-Хеј Бобе, дођи горе! - чуо сам Џефов женски глас. Бљеснула је и светлост од лампе.
-Где је горе, Џефе? - заурлао сам.
Џеф је махао лампом и дозивао ме. Италијани кажу да је педер. Шта ако су у праву?
Могао би са лакоћом да ме има у сулудом простору. Не бих умео да се одупрем. Машиш се руком да почешеш дупе, а дограбиш Џефова јаја!
Рукама сам се ухватио за мердевине. Са ногама ми никако није ишло. Баталио сам ноге и привлачио се пречку по пречку. Цркавао сам од напора. На горњој половини закривљених мердевина, коначно ми је успело да углавим и ноге.
Сада је било лако. Убрзо сам био горе, задихан и посут металним прахом.
Прибрао сам се. Неће му успети да ме појебе.
-Џефе, да ли се то кугла окреће?
-Још не.
Нисам могао да усправим главу у скученом простору. Разговарали смо повијених вратова. Показивао ми је шта треба да радим. Нисам га слушао.
-Џеф, овде не може да се дише!
Дохватио је мердевине у намери да се спусти.
-Бобе, пази да не паднеш, укључићу окретање.
-Ослушни, Џефе.
-Не чујем ништа.
-Зар не осећаш? Сами смо на свету!
-Не зезај се, Бобе.
-Нећеш ваљда да ме оставиш овде?
-У чему је проблем?
-Полудећу!
-Бобе, буди озбиљан.
-Никад нисам био озбиљнији. Зашто не нађеш неког малог, бангавог Сицилијанца да уради ово?
-Бобе, знаш да не правим распоред.
Проклети црња и његова челична јаја! Увалио ми је! Џеф је већ силазио, пазећи да се не упрља. Онда се зауставио и погледао ме.
-Бобе одаћу ти тајну. Знаш ли шта је ово?
-Које?
-Ова сфера.
-Личи ми на гробницу.
-Ово је нос нуклеарне подморнице, Бобе. Не причај около, то је војна тајна.
Проклета будала! Хтео је да остави утисак на мене, а за вајну тајну је знала цела фабрика. Можда и цео град. Само су ишли наоколо и пували се са глупавом војном тајном.
Нисам га више видео. Извукао се кроз онај отвор, тек нешто већи од кошаркашког обруча. Остао сам сам.
Кугла је задрхтала и покренула се. То је у њеној утроби зазвучало као земљотрес.
Или полетање: можда сам већ напустио Земљу?
Држао сам се за мердевине. Није ми падало на памет да укључим брусилицу. Посматрао сам је како клизи и нестаје у тами, без шума.
Одахнуо сам. Проклета справа! Нек' се носи!
-Џефе! - заурлао сам - Имам морску болест!
Одјек ми се враћао, све слабији. Није могао да ме чује. Био сам одсечен од света.
Овакву тишину, пре мене је чуо само Адам. Мук, као у гробу. Чак и тамо си имао сенке прошлости. Смрт се ипак догодила. У закривљеном простору, празнина је без дна. Овде или у свемиру, у црној рупи, свеједно.
Не знам колико је времена прошло. Неколико минута или сати, то у сулудом простору ниси могао да одредиш.
Али, појавио се отвор. Деловао је на мене као спас. Живнуо сам, повратио самопоуздање. Зурио сам кроз отвор из кога је надирала светлост. Испод мене зјапила је провалија од четири метра.
Пљунуо сам и посматрао како се пљувачка истеже. Легао сам на леђа и зурио у отвор који је тонуо је у таму, као мало сунце на заласку.
Онда сам онанисао. Узбудили су ме глатки и хладни зидови. Кад нема ничега за шта би се ухватио, човек се сети својих јаја.
Био је у праву црни тешкаш. Где је он сад? Светлосну годину далеко. Али, за јаја је био у праву.
Пало ми је на памет да би неко могао да залупи капак на отвору.
Неки црња би то могао да уради. Црнци мрзе белце. И обрнуто. Мрзим и ја све њих. И белце и црнце и педере и шефове и фабрику, мрзим да идем на посао. Мржња ме одржава у животу.
Превише мржње је у свету. Човек мора да буде опрезан, иначе ће да га сахране у куглу од челика дебелог четири инча.
Облио ме зној. Дрхтао сам од зебње у бесмисленом свемиру који се окреће, посувраћен у самом себи.
Одбауљао сам до отвора, тешко дишући. Отвор је сада био са стране. Извлачио сам се дуго и с муком. Журио сам да се истргнем из челичног загрљаја изобличене тмине.
Најзад сам се дочепао земље, изгребан и угруван.
Изјурио сам из хале. Напољу је био суморан, кишовит дан. Величанствено, сиво, седам-осминско небо! Остатак је равница без краја...
Радовао сам се, као мало дете! Удисао сам дубоко, усисавајући влагу и капљице кише.
Поново сам осећао своје тело. Гузица је била на месту, јаја такође. Био сам онај стари. Или сам се надао да је тако...
Вратио сам се и покупио своје ствари из ормана. На излазу сам налетео на Џефа. Кренуо је за мном.
-Где ћеш Бобе?
-Џеф, идем кући - махнуо сам руком према Истоку.
Гледао је за мном разгорачених очију. Каква срећа да немам челична јајца, помислио сам. Ако су Италијани у праву, можда ме и разуме. Иначе, ништа од тога.
-Збогом Џефе.
(Одломак из романа 'Велико бекство')